Januar 11, 2024
Jedan od najznačajnijih činilaca u napredovanju i obrazovanju svake osobe, a naročito deteta, jeste motivacija. Deca su uvek spremna za istraživanje i usvajanje novog znanja, a ako čine to kroz druženje i zabavu, uspeh ne izostaje.
Motivisati učenike za avanturu nikada nije problem, ukoliko su učitelji istinski zaljubljenici u svoj posao. Postoje dva tipa motivacije: ekstrinzička (spoljašnja) i intrinzička (unutrašnja). Kada je dete ekstrinzički motivisano - pokreće ga nagrada. Međutim, kada je dete intrinzički motivisano - to znači da ga pokreće sama aktivnost. Dakle, nagrada nije potrebna jer dete izvodi aktivnost zbog uživanja u njoj.
To nam govori da ocena ne sme biti krajnji cilj.
Učitelj koji motiviše nije predavač i ispitivač, već on organizuje, usmerava, sarađuje i podstiče učenike na aktivnost. On svakodnevno sluša, podržava, ohrabruje, poštuje i veruje u svoje učenike. Individualnim pristupom pospešuje potencijal svakog deteta i time omogućava svakom da doživi uspeh, što višestruko utiče na razvoj samopouzdanja. Samim tim učionica je mesto koje pruža mogućnost da se svi osećaju sigurno, kako učitelj tako i učenici. Deca su slobodna da ispoljavaju svoju kreativnost, individualnost, samoinicijativnost, bez straha od neuspeha. Učenici samostalno dolaze do znanja, što dodatno podstiče radoznalost.
Ako deca tokom školovanja analiziraju, kreiraju i razmatraju kritički, umesto da budu podsticana da memorišu informacije, ne samo da će biti uspešnija u rešavanju svakodnevnih problema, nego će imati i potpuno drugačiji stav prema sopstvenim veštinama i znanju. Posedovaće znatno viši stepen samopouzdanja, samoregulacije, motivacije za saznavanjem novog i korišćenjem usvojenog, jer će učenje za njih ostati igra i nakon detinjstva, tokom daljeg školovanja. 
Autor teksta: Ivana Mirčić, učitelj OŠ „Mina Karadžić“
