Januar 11, 2024
„Najvažnija svrha slobodnog obrazovanja jeste učiniti ljudski um mestom koje je ugodno za boravak.“
Sidni Haris
Humanistički pristup psihologa u radu sa decom podrazumeva da je glavni cilj - razvoj deteta u zdravu i celovitu ličnost.
Deca se ne rađaju sa veštinama samokontrole, kao ni sa sposobnošću da konstruktivno izlaze na kraj sa frustracijama, intenzivnim osećanjima, burnim reakcijama ili sukobima. Te veštine moraju naučiti, a učenje počinje tokom ranog detinjstva. Neuronauka nam donosi obilje podataka o tome da su prve tri do četiri godine detetovog života od ključnog značaja. Tokom tih ranih godina formiraju se i oblikuju nervni putevi. Organizovanje psiholoških radionica sa decom doprineće razvoju socijalno-emocionalnih kompetencija.
Učenje o tome kako da izraze svoja osećanja pomaže deci da:
• Budu bolje prihvaćena u društvu
• Uspostave osnovu za stabilan i usklađen emocionalni život u kasnijim godinama
• Uspostave osnovu za razvijanje stabilnih prisnih odnosa u adolescentnom i odraslom dobu
Kroz rad sa psihologom deca se uče da:
• Imenuju i prepoznaju sopstvena i tuđa osećanja
• Prepoznaju osećanja koja mogu izazvati određene situacije i događaji
• Razvijaju realističnu sliku o svojim snagama, kvalitetima, sposobnostima, kao i ograničenjima
• Prepoznaju sopstvena interesovanja, potrebe i želje
• Razvijaju pozitivan odnos prema sebi (samopoštovanje)
• Razvijaju poverenje/veru u sebe i svoje snage, u sopstvene sposobnosti i znanje
Svakodnevno praktikovanje situacija učenja sa detetom, koje pružaju jasne, korak po korak instrukcije za podučavanje dece socijalnim i emocionalnim veštinama, vode sticanju najvažnijih veština:
SVEST O SEBI
• Samopouzdanje
• Samoefikasnost
• Realna slika o sebi
SAMOREGULACIJA
• Kontrola impulsa
• Postavljanje ciljeva
• Samodisciplina
SVEST O DRUGIMA
• Decentracija
• Empatija
• Uvažavanje i poštovanje različitosti
• Poštovanje drugih
VEŠTINE USPOSTAVLjANjA ODNOSA
• Veštine komunikacije
• Društvena angažovanost
• Izgradnja odnosa
• Timski rad
U radu sa psiholozima deci se omogućava da slobodno izraze svoja osećanja, da ih lako prepoznaju kod sebe i drugih, da ih adekvatno verbalizuju, kao i da ih povezuju sa konkretnim situacijama, sada i ovde ali i u prošlosti i budućnosti, na taj način razvijaju lični kontinuitet i stabilnost. Tako se ostvaruje jedan važan razvojni proces – povezivanje spoljašnjih događaja sa unutrašnjim doživljavanjem, sa predstavama, mislima, osećanjima, čime se sklapa slika o sebi i svojoj ličnosti.
Deca treba da osveste i spoznaju da su osećanja važna, da osećanja mogu imati različite intenzitete, da ne postoje dobra i loša osećanja već da postoje prijatna i neprijatna, da su sva osećanja prihvatljiva ali ne i sva ponašanja. Deca koja razumeju svoje i tuđe emocije, i savladaju veštine da se sa njima nose, razvijaju samopouzdanje koje će im pomoći na životnom putu gde god ih on odveo.
Primeri radionica o emocijama
KARTICE OSEĆANjA
Cilj učenja: Deca se uče da prepoznaju i povežu osećanja sa događajima, uočavaju da se u različitim situacijama deca i odrasli različito osećaju.
Potrebno je pripremiti kartice na kojima su prikazana lica koja prikazuju različita osećanja (radost, tuga, strah, iznenađenje, bes, gađenje). Psiholog imenuje jedno osećanje za koje je siguran da je deci poznato, a deca pokazuju karticu na kojoj je prikazano to osećanje. Nakon toga potrebno je navesti svako dete da odglumi određenu emociju, odnosno da se izrazi mimikom svoga lica.
Nakon toga, kartice se mogu postaviti u krug dok se paralelno vodi diskusija o različitim situacijama, a deca imaju zadatak da pronađu i pokažu karticu koja odražava osećanje vezano za svaku od situacija. Predlog situacija: Dobio sam novu igračku; Pokvario sam igru drugarima; Moj brat/sestra mi stalno smeta kada se igram; Sam sam u mračnoj sobi; Idem u bioskop sa svojim roditeljima; Moja omiljena igračka se pokvarila; Drugari neće sa mnom da se igraju; Kažnjen sam a nisam kriv.
Kod svake situacije u toku radionice potrebno je razgovarati sa decom povodom nekih od sledećih pitanja: Pokaži u kom delu tela misliš da „stanuje“ to tvoje osećanje; Kada se osećaš (npr. tužno, razočarano, povređeno, ljuto) kako pomažeš sebi da promeniš to osećanje?; Kako ti pomažeš drugima da se osećaju bolje? Šta tada uradiš?; Ispričaj neku situaciju u kojoj je neko nešto uradio, pa si se osećao bolje.
REČNIK OSEĆANjA
Cilj učenja: Deca imenuju različita osećanja i prepoznaju način na koji se ona ispoljavaju.
Radionica se organizuje tako što deca ili sam psiholog prikupi iz raznih novina, časopisa slike dece i odraslih na kojima se vidi da imaju neko prijatno osećanje, ili da deca u saradnji sa roditeljima kod kuće nacrtaju kako izgledaju deca kada imaju neko prijatno osećanje.
1. Pravimo rečnik
- Kroz razgovor sa decom postavljaju se pitanja i deca se podstiču na razgovor.
- Koja sve prijatna osećanja poznajete? Kako se sve osećate kada vam je prijatno/lepo?
- Šta tada obično kažete? Kako se zove to osećanje?
2. Na poster sa nazivima osećanja deca dodaju isečene slike, crteže ili fotografije
Rečnik osećanja (i prijatna i neprijatna) može da se okači negde u sobi ili hodniku ispred radne sobe, tako da deca mogu samostalno da ga dopunjavaju tokom narednih aktivnosti ili kada to požele.
SLAGALICA
Šematski prikazati lica koja izražavaju četiri osnovne emocije, iseći ih horizontalno na četiri dela, pa se svi ti delovi daju deci da slože likove/lica po sopstvenoj volji. Potrebno je da svako dete ima pred sobom lice ili da formiraju grupice od četvoro dece koji slažu jedno lice po dogovoru. Umesto slagalice mogu se napraviti maske i glumiti. Po završetku aktivnosti, sa decom se vodi razgovor o tome koji su elementi bitni za izražavanje određene emocije, tj. za prepoznavanje, ponovo o sličnostima i razlikama među njima.
Postoji neograničen broj varijacija u osmišljavanju psiholoških radionica sa decom, potrebno je biti kreativan, maštovit i osmisliti originalne načine kako bi deca usvojila ono što se od njih očekuje. Potrebno je napomenuti da deca uče isključivo u bezbednom okruženju, zasnovanom na uzajamnom poverenju i poštovanju. Pored toga, podučavanje vaspitača o tome kako mogu da podržavaju razvoj socio-emocionalnih kompetencija kod dece, da grade emocionalno podržavajuće okruženje za decu u vrtiću, koje pozitivno usmerava njihovo ponašanje, doprinosi mentalnom zdravlju i dobrobiti dece, kao i njihovom redovnom pohađanju vrtića.
Autor teksta: Sara Simeunović, psiholog PU „Pametnica Diplomat“
